Slikarstvo baroka

Barok je kulturno umetnicki pravac koji je vladao u Evropi izmedju 1600. i 1750. godine. Nastao je u Italiji, a zatim se proširio po celoj Evropi i njenim kolonijama. U baroknom slikarstvu su karakteristične jake boje, dijagonalna kompozicija, snažni svetlosni kontrasti i iluzija dubokog prostora koja se dobija primenom radikalnih perspektivnih rešenja. Osamostaljuju se brojne slikarske teme, kao što su portret, akt, krajolik ili mrtva priroda. Čak se neki slikari opredeljuju i specijalizuju za samo jednu od tih tema, ili unutar njih još uže. Tematski preovladavaju sakralne i mitološke kompozicije u kojima se prepliću religiozno patetični zanos i senzualnost strastvenih aktova. Krajolici i mrtve prirode postaju samostalne slikarske teme, a u nekim grafikama se postiže savršenstvo likovnog izraza. Barokni način izražavanja najlakše je pojasniti u njegovoj suprotnosti s renesansom: za renesansu tipično jasno ocrtavanje linija (linearnost) zamenjuje barokno otapanje mekih obrisa (slikovito), renesansno plošno oblikovanje zamenjuje barokno dubinsko, zatvorene i mnogolike kompozicije zamenjuju otvorene i jedinstvene, a jasno oblikovanje postaje nejasno. Barokno slikarstvo se razvilo najpre u Italiji, a za naglo širenje zidnog slikarstva najzaslužniji su bili Isusovci koji su, boreći se za pobedu kontrareformacije, osnivali brojne samostane i gradili uz njih blistave i raskošne crkve po celoj Evropi. Čak su Vatikan i katolička crkva odredili stroga ikonografska pravila u slikarstvu i zahtevali da se na slikama izrazi snažan verski zanos ili skrušena pobožnost.